Vol. 55/2 (2026) » |
Vol. 55/1 (2026) » |
Vol. 54/2 (2025) » |
Vol. 54/1 (2025) » |
Vol. 53/2 (2024) » |
Vol. 53/1 (2024) » |
Vol. 52/2 (2023) » |
Vol. 52/1 (2023) » |
Vol. 51/2 (2022) » |
Vol. 51/1 (2022) » |
Vol. 51 (2022) » |
Vol. 50/2 (2021) » |
Vol. 50/1 (2021) » |
Vol. 49 (2021) » |
Vol. 49/3 (2020) » |
Vol. 49/2 (2020) » |
Vol. 49/1 (2020) » |
Vol. 48/3 (2019) » |
Vol. 48/2 (2019) » |
Vol. 48/1 (2019) » |
Vol. 48 (2018) » |
Vol. 47/3 (2018) » |
Vol. 47/2 (2018) » |
Vol. 47/1 (2018) » |
Vol. 46/3 (2017) » |
Vol. 46/2 (2017) » |
Vol. 46/1 (2017) » |
Рецепција драмског опуса Момчила Настасијевића

У есејистичком тексту Драмско стваралаштво и позориште код нас Настасијевић говори о органској целини коју, када је реч о драмској уметности, образује троугао стваралац – глумац – публика: „И ни у којој уметности као у овој судбина дела није у толикој мери условљена, није толико у рукама оних који, глумећи, својим животима остварују га, и који, посматрајући га, сликом доживљаја постају живи учесници у њему” (Настасијевић 1991: 107). Према томе, сваки могући раскорак, макар и несвесно направљен, између драматичара и глуме и глуме и публике кобан је за развој драме. Сам Настасијевић ово начело није у потпуности испоштовао, нарочито када је у питању драма Код вечите славине. Херменеутичком формом (митско време и простор, одсуство хронологије, жанровски синкретизам) писац је дело потпуно удаљио од публике и тиме онемогућио ваљану рецепцију. Према томе, циљ овог истраживања јесте да кроз рецепцију Настасијевићевих драмских текстова покаже колико је тај раскорак био пресудан за судбину Настасијевићевих драма, како при њиховој књижевној интерпретацији, тако и при сценском извођењу.
Citation export: |
![]() |
![]() |