@incollection{andjelkovic2026:lilika,
author = {Анђелковић, Јелена Д.},
orcid = {0009-0006-0702-1017},
affiliation = {Универзитет у Хамбургу},
affid = {https://ror.org/00g30e956},
affplace = {Хамбург, Немачка},
department = {Институт за славистику},
title = {
Лилика Драгослава Михаиловића у кључу композитне уметности: интермедијални и трансформативни потенцијал приповетке},
license = {https://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/4.0},
booktitle = {Савремени приступи у проучавању драме у српској књижевности. Преводи, извођења и рецепција српске драме у словенској и несловенској средини},
editor = {Сувајџић, Бошко},
isbn = {978-86-6153-810-0},
series = {Научни састанак слависта у Вукове дане},
seriesisbn = {noisbn},
issn = {0351-9066},
publisher = {Међународни славистички центар, Универзитет у Београду — Филолошки факултет},
address = {Београд},
year = {2026},
volume = {55},
number = {2},
pages = {199--212},
howpublished = {print},
language = {serbian},
abstract = {Савремена истраживања препознају драму као хибридну форму, која свој пуни потенцијал остварује у извођењу, обједињујући текст, глас, покрет и рецепцију публике, те се стога посматра као композитна уметност. Циљ овог рада је да покаже да се изражени сценски потенцијал може открити и у прозним формама, као што је приповетка
Лилика Драгослава Михаиловића. Централна теза поставља концепт наративно-драмског изоморфизма – стања изузетне конгруенције између прозног текста и драмске форме (монодраме), која омогућава сценску реализацију дела без потребе за адаптивним посредовањем. Анализа се ослања на наратолошки приступ, детаљно испитујући функцију
сказа, који симулира усмени говор детета, те деиктичке лексичке маркере (
овако,
оволико), који у прози функционишу као имплицитне дидаскалије. Понављања на синтаксичком нивоу (рефрени попут
Баш ме брига) стварају унутрашњу сценску ритмичност, док сведеност простора и времена гради драматуршку компактност. Трансмедијално путовање
Лилике, које обухвата филмску, радио-драмску, вишеструке монодрамске и савремену процесну драму, потврђује флуидност текста и његову способност да буде извориште различитих медијских израза. Рад закључује да изоморфизам
Лилике доказује структурну аутономију прозног дела, имплицитно генеришући своје перформативно извођење, чинећи га релевантним за савремене трауматолошке и постдрамске интерпретације.},
note = {20},
chapter = {20},
doi = {10.18485/msc.2026.55.2.ch20},
doiurl = {http://doi.fil.bg.ac.rs/volume.php?pt=eb_ser&issue=msc-2026-55-2&i=20},
url = {http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_ser/msc/2026-2/msc-2026-55-2-ch20.pdf}
}
https://orcid.org/0009-0006-0702-1017
