doiFil / Faculty of Philology, University of Belgrade
 |
 |
 |
 |
 |  |
 |
 |
 |
Театар (без) интелигенције
https://orcid.org/0009-0002-4794-4992- Универзитет у Новом Саду — Академија уметности, Београд, Србија
Abstract
У првом делу текста се, у основним цртама, представља теорија дијалога Дејвида Бома и предлажу могућности њене позоришне примене. Инспирисан открићима из квантне механике, чувени физичар објашњава дијалог као струју значења која тече између учесника, док уобичајено схваћену вербалну конверзацију види само као ограничен оквир, чак супротност правом дијалогу. Позоришне импликације ове теорије сматрамо подстицајним не само у истраживањима театарске комуникације као активног информационог поља, већ и у областима попут позоришне историографије. Нарочите погодности видимо у реконструкцији почетних фаза у развоју појава, где се најлакше уочавају разлике у нивоима извођача, публике и драмског теста, такође схваћених као учесника у шире схваћеном дијалогу. Као пример нудимо опус Јоакима Вујића с почетка 19. века, и његове теме, као и ограничен домет њиховог пласирања. Разлоге овог неуспеха тражимо пре свега у Вујићевим настојањима да механички примени један средњоевропски, просветитељски позоришни модел, чије теме публика није сматрала блиским. На другој страни, Вујићево комплексно театарско искуство, понекад и на нивоу лошег укуса, откриће нам неочекиване потенцијале на другој страни, у приказима људске глупости као основама једне комуникације чију сложеност тек данас успевамо да уочимо.
Citation export: |
 |
 |