Између идеје и природе: подражавање код Дидроа и Платона

Питање подражавања (mīmēsis), представљања (repræsentatio) и(ли) опонашања (imitatio) у процесу стварања уметничког дела заокупљало је посебну пажњу философа уметности још од античке епохе. Код Платона, где влада онтолошки дуализам, поезија као миметичка уметност има ограничен домет и зависи од нестворене и непроменљиве чисте Идеје, те је, као део чулног света, који је подређен идејном, само „сенка сенке“. Дени Дидро у 18. веку расправља о томе да ли је уметник само пуки имитатор, или он ствара оригинално дело према унутрашњем моделу, и тако надилази саму природу која служи као опонашани први модел. У зависности од поимања подражавањa поменути философи нуде нам различите одговоре о дометима и суштаству уметности, као створене аутономне фикције, и природе, као једног од узора у стварању. Mеђутим постоје и естетичке паралеле, што ће се у овом раду утврдити упоредном анализом овога појма у њиховим списима.
Citation export: |
![]() |
![]() |