Ставови епископа Николаја Велимировића о потреби жртвовања за отаџбину (1936–1941)

Разграната црквена делатност и активно учешће у јавном животу условили су да ставови епископа Николаја Велимировића (1881–1956) добију бројну публику, многе следбенике и створе снажан утицај у јавности Краљевине Југославије. Са приближавањем Другог светског рата његова активност добила је истакнуту патриотску црту, чиме је он суштински постао „духовни отац” пуча од 27. марта 1941. године. Владика Николај се руководио искуством из периода пред почетак Првог светског рата, када је уобличио став да су хришћанска духовност и патриотизам нераздвојиви. Позивао је на храброст, веру и црквено-националну жртву, коју је објашњавао у категоријама хришћанских начела „греха”, „покајања” и „вечног живота”. Иако је редовно упућивао молитве за мир у целом свету, епископ Николај је сматрао праведним одупирање злу силом, што је био и задатак хришћанске државе која се брине о појединцима, уз убеђење да на крају Бог одлучује о судбини народа у рату. Веру у Васкрсење и безвремену заједницу људи коју чине прошле, садашње и будуће генерације поистовећивао је са „Видовданском етиком” и култом жртве кнеза Лазара на Косову.
Citation export: |
![]() |
![]() |