doiFil / Faculty of Philology, University of Belgrade

@article{vlajkovic:2026nacionalniidentitet, author = {Влајковић, Марија}, orcid = {0009-0004-2545-6626}, affiliation = {Универзитет у Београду — Правни факултет}, affid = {https://ror.org/02qsmb048}, affplace = {Београд, Србија}, department = {nodepartment}, title = {Национални идентитет у праву ЕУ: између уставне аутономије држава чланица и ефективности права Уније у новијој пракси Суда правде ЕУ}, license = {https://creativecommons.org/licenses/by-sa/4.0/}, journal = {Evropsko zakonodavstvo}, year = {2026}, volume = {25}, number = {94-95}, pages = {467--502}, issn = {1451-3188}, eissn = {3042-0385}, howpublished = {print}, language = {serbian}, abstract = {Рад анализира улогу и домет одредбе о заштити националног идентитета из члана 4(2) Уговора о Европској унији (УЕУ), са посебним освртом на њен развој у пракси Суда правде ЕУ. Полазећи од претпоставке да национални идентитет не функционише као апсолутна граница примене права ЕУ, већ као правно релевантан аргумент који мора бити део функционалног судског дијалога, рад испитује однос између аутономије правних поредака држава чланица и захтева који произилазе из права ЕУ, нарочито у контексту слободе кретања, статуса грађанства и заштите основних права гарантованих Повељом о основним правима. У првом делу рада анализира се нормативни положај одредбе о заштити националног идентитета, њен развој, као и кључна доктринарна схватања о националном идентитету као конститутивном елементу европског правног простора. Посебна пажња посвећена je поступку претходног одлучивања и обликовању уставног дијалога између националних правних поредака и правног поретка ЕУ. Централни део анализе посвећен је пракси Суда правде ЕУ у предметима који се односе на прекогранично признавање личног и породичног статуса, нарочито у предметима који су дошли као резултат претходног питања судова источне Европе. Рад показује да у новијој судској пракси све израженије даје предност делотворном остваривању права која произилазе из статуса грађанина Уније и права гарантованих Повељом о основним правима ЕУ, док аргумент националног идентитета задржава ограничен самостални домет. Истовремено, указује се да Суд правде ЕУ, иако формално признаје значај члана 4(2) УЕУ, не развија довољно јасну методологију за одмеравање између заштите националног идентитета и захтева који произилазе из права ЕУ. У закључку се указује да будући развој односа између националног идентитета и права ЕУ у великој мери зависи од даљег развоја кооперативног судског дијалога између националних судова и Суда правде ЕУ. Рад заступа становиште да члан 4(2) УЕУ не треба посматрати као средство „бране“ праву Уније, већ као механизам кооперативног уставног дијалога који омогућава очување кохезије европског правног простора уз поштовање уставноправних специфичности држава чланица.}, note = {22}, doi = {10.18485/iipe_ez.2026.25.94_95.22}, doiurl = {http://doi.fil.bg.ac.rs/volume.php?pt=journals&issue=iipe_ez-2026-25-94_95&i=22}, url = {http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/iipe_ez/2026-94_95/iipe_ez-2026-25-94_95-22.pdf} }