doiFil / Faculty of Philology, University of Belgrade

@article{vukcevic:2026dobrauprava, author = {Вукчевић, Ненад}, orcid = {0009-0002-4189-2212}, affiliation = {Универзитет Унион — Правни факултет}, affid = {https://ror.org/01p8d4t94}, affplace = {Београд, Србија}, department = {nodepartment}, title = {Делотворност члана 41(3) Повеље о основним правима Европске уније}, license = {https://creativecommons.org/licenses/by-sa/4.0/}, journal = {Evropsko zakonodavstvo}, year = {2026}, volume = {25}, number = {94-95}, pages = {414--441}, issn = {1451-3188}, eissn = {3042-0385}, howpublished = {print}, language = {serbian}, abstract = {Члан 41(3) Повеље о основним правима ЕУ (ЕУ) гарантује право на надокнаду штете коју проузрокују институције или службеници ЕУ у вршењу својих дужности, у складу са општим принципима који су заједнички правима држава чланица. С друге стране, поставља се питање колико је ово гарантовано право заиста делотворно у пракси? Од ступања на снагу Лисабонског уговора, који је Повељу о основним правима учинио правно обавезујућом, Општи суд и Суд правде ЕУ настављају да примењују строге критеријуме одговорности, па захтеви за надокнаду штете остају ретко успешни пред судом. Овај рад критички процењује делотворност члана 41(3) Повеље о основним правима који, упркос томе што је уоквирен као „основно право“, има ограничен утицај због укорењене доктрине рестриктивне одговорности, према којој судови ЕУ дају предност институционалној дискрецији у односу на индивидуална права на надокнаду штете. Резултат тога јесте стални јаз између симболичке вредности члана 41(3) Повеље о основним правима и његове делотворности. Ипак, у неким од последњих случајева дошло је до извесног напретка пред Општим судом, о чему ће бити речи у овом чланку.}, note = {20}, doi = {10.18485/iipe_ez.2026.25.94_95.20}, doiurl = {http://doi.fil.bg.ac.rs/volume.php?pt=journals&issue=iipe_ez-2026-25-94_95&i=20}, url = {http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/iipe_ez/2026-94_95/iipe_ez-2026-25-94_95-20.pdf} }